Cerebralna paraliza i bavljenje sportom

Prevencija i lečenje Prevencija i lečenje

Šta je cerebralna paraliza?

Cerebralna paraliza (skraćeno CP) je stanje (nije bolest) koje karakterišu, na prvom mestu, motorička oštećenja, a kod 50% osoba i čulna i mentalna oštećenja, koja nastaju kao posledica oštećenja strukture mozga.

U odnosu na vreme nastanka oštećenja strukture mozga postoje tri vrste uzroka CP:

● prenatalno razdoblje - oštećenje uzrokovano tokom trudnoće (infekcija za vreme trudnoće, hromozomske abnormalnosti, alkohol, pušenje, lekovi,...)

● perinatalno razdoblje - oštećenje uzrokovano tokom porođaja ili neposredno nakon porođaja (moždano krvarenje u prostore mozga, manjak kiseonika tokom porođaja, teški oblik perinatalne žutice, konvulzije, meningitis, produženi porođaj, edem mozga,...)

● postnatalno razdoblje - oštećenja uzrokovana nakon prve nedelje od porođaja, a pre 5. godine života deteta (nedostatak kiseonika, oštećenje glave traumom, infekcije, tumori, jaka dehidracija, loš nalaz Apgar testa (provera vitalnosti deteta u prvom minutu i petom minutu nakon rođenja),...)

CP se javlja kod 1,5-4/1000 rođene dece. Klinički se mogu razlikovati 4 vrste CP:

◄ spazam - loše razvijeni, ukočeni i slabi mišići, javlja se u oko 70% slučajeva. Mogu biti zahvaćeni svi udovi (kvadriplegija), samo noge ili samo ruke (diplegija) ili samo ruka i noga na jednoj strani tela (hemiplegija).

◄ horeoatetoza - usporeno i spontano pokretanje mišića, bez kontrole, se javlja u oko 20% slučajeva. Pogoršanje izazivaju jake emocije, a u snu pokreti mogu nestati.

◄ ataksija - javlja se u oko 10% slučajeva. Loša koordinacija, pokreti praćeni drhtanjem, poteškoće sa izvođenjem brzih ili finih kretnji, nestabilnost u hodu (jer su spastične noge jako raširene)

◄ mešani tip - prisutna 2 tipa CP, najčešće kombinacija spastičnog tipa i horeoatetoze.

Kod svih oblika CP prisutne su poteškoće u govoru zbog nemogućnosti kontrolisanja mišića. Česti su i problemi sa inteligencijom, koji mogu ići i do mentalne retardacije. No, u 40% slučajeva inteligencija je normalna. U 25% slučajeva, pogotovo kod spastičnog tipa CP, javlja se epilepsija.

U zavisnosti od mogućnosti izvođenja samostalnih pokreta i kretanja, neke osobe sa CP su u kolicima, dok neki mogu samostalno da hodaju.

Da li osobe sa cerebralnom paralizom mogu da vežbaju?

Fizička aktivnost i bavljenje sportom je kod osoba sa CP blagotvorna i preporučuje se, kako od najranijeg uzrasta, tako i u odraslom dobu. Osoba sa CP se može baviti bilo kojim sportom. Ponekad je potrebno uraditi određenu adaptaciju. To može biti, na primer, specijalizovana oprema za korišćenje skija ili snoubord. Ili ako osoba sa CP pliva i zbog otežanih pokreta ima problema sa korišćenjem i ostankom u jednoj stazi, mogu joj se dati 2 staze na korišćenje. Takođe, sportovi sa loptom, kao što je košarka ili odbojka, mogu da se adaptiraju za osobe sa CP koje su u kolicima. Ili atletske trke u kolicima.

Bavljenje sportom, pored toga što ima uticaj na poboljšanje motoričkih sposobnosti i fizičke kondicije osobe sa CP, takođe utiče i na jačanje samopouzdanja i razvoj zdrave konkurencije. Još jedan veoma važan aspekt bavljenja sportom je i socijalizacija. Treba imati u vidu da su osobe sa CP često veoma zatvorene, često depresivne i apatične, retko su okružene ljudima i vrlo često nakon završene škole ostaju kod kuće, sa retkim socijalnim događajima. Mnogi od njih teško pronalaze zaposlenje. Zato ih treba podsticati da se bave sa jednim ili više sportova, gde će uvek biti okruženi ljudima i razvijati i društvene veštine.

Da li se osobe sa CP mogu takmičiti u sportu?

Svakako. Pored nacionalnih takmičenja za osobe sa invaliditetom, postoje i međunarodna takmičenja za osobe sa invaliditetom (npr. Balkanijade, Evropska i Svetska prvenstva), a tu su i Paraolimpijske Igre (koje se održavaju neposredno nakon Olimpijskih Igara, u istom gradu). Na Paraolimpijskim Igrama učestvuju osobe sa fizičkim invaliditetom. Postoje i Specijalne Olimpijade, koje su za osobe sa intelektualnim invaliditetom. Nemaju sve osobe sa CP intelektualne teškoće, ali oni koji imaju mogu se takmičiti na Specijalnim Olimpijadama.

Da bi se obezbedilo da svi sportisti sa različitim invaliditetima učestvuju u sportu i da budu jednaki onima protiv kojih se takmiče, svi sportisti se klasifikuju u određene grupe (klase). Svaki sport ima svoju klasifikaciju. Kada je atletika u pitanju, prema stepenu oštećenja osobe sa CP se svrstavaju u klase T32-38. Klase T32-34 su osobe sa CP u kolicima, a klase T35-38 su osobe sa CP koje mogu samostalno da hodaju (od manjeg broja klase ka većem broju klase se ide od težeg oblika CP ka lakšem).

Kakva su Vaša iskustva sa osobama koje imaju cerebralnu paralizu?

Tokom saradnje sa Sportskim Savezom osoba sa invaliditetom Beograda imao sam prilike da radim kao atletski trener sa S.M., osobom sa CP. Bio sam mu trener oko 3 godine. U trenutku dolaska na atletiku S.M. je imao 25 godina. Pored atletike, S.M. se u životu bavio i stonim tenisom, plivanjem i malim fudbalom.

S.M. ima mešani oblik CP. Kada je bio star oko 18 meseci dobio je meningitis i u tom trenutku se javlja CP. Pored CP ima i epilepsiju. Nije u kolicima, samostalno hoda, ali veoma otežano i nestabilno. Više mu je zahvaćena leva strana tela, leva ruka i leva noga imaju veoma izražen spazam. No, ni desna strana nije u potpunoj funkciji. U mladosti je imao težak lom desne ruke i iz tog razloga ne može više da ispravi desnu ruku (slomio je bio lakat). Pored toga, i česti padovi u životu koji su izazvani nestabilnošću pri hodu, doveli su do toga da mu je desno koleno prilično oštećeno.

Njegova želja, zbog koje je i došao na atletiku, je bila da proba da trči na kraće staze (sprint) i da se takmiči sa drugima. Radili smo 3 treninga nedeljno. Ono što sam pokušavao da uradim kroz treninge je jačanje ligamenata i mišića (uglavnom nogu), poboljšanje stabilizacije čitavog tela i povećanje amplitude pokreta (i ruku i nogu).

Zbog nedovoljne mišićne snage i izdržljivosti, osobe sa CP često ne mogu dugo da trče, pa smo i mi izabrali da se posvetimo trci na 100m, što je najkraća atletska disciplina. Veliki problem je bio kako startovati na trci (bilo da je takmičenje ili ponavljanje trčanja na 100m na treningu), jer je S.M. imao velikih poteškoća u započinjanju pokreta, kao i nestabilnost mišića nogu u miru (pred start). Specifičnim vežbama i velikom upornošću uspeli smo da delimično otklonimo taj problem, čime mu je bilo lakše da startuje i da se oseća sigurnije, i na startu i tokom trke.

Iako fizički napor ne izaziva epileptične napade, uvek je postojala mogućnost da tokom treninga dođe do epileptičnog napada usled različitih faktora rizika kojima osoba sa epilepsijom može biti izložena. Trudili smo se da smanjimo koliko možemo faktore rizika i tokom perioda našeg zajedničkog rada S.M. nije imao problema sa epilepsijom tokom treninga.

Moram priznati da je S.M. bio veoma disciplinovan na treningu: ni jedan jedini trening nije propustio i tokom treninga se uvek maksimalno zalagao i trudio da sve što smo u tom trenutku planirali i uradi.

S.M. se nalazio prema stepenu oštećenja na granici T36 i T37 klase, ali je ipak svrstan u T37 klasu. Kada se pogledaju rezultati koje je ostvario na 100m, možemo biti više nego zadovoljni. Počeli smo sa rezultatom od 26 sekundi na 100m, da bismo nakon 2 godine stigli do toga da je istrčao 100m za 15,5 sekundi. U periodu našeg zajedničkog rada S.M. je postao dve godine uzastopno prvak Srbije na 100m u svojoj kategoriji na takmičenjima osoba sa invaliditetom, kao i vicešampion Balkana na 100m. Medalje sa ovih takmičenja su S.M. veoma puno značile, jer je pokazao da se upornim radom sve može postići. Ono što sam ja video, kao neko ko je bio uz njega 3 godine, jeste veliki napredak u motoričkim radnjama i značajno poboljšanja koordinacija pokreta, uz bolju stabilnost čitavog tela.

Nažalost, nakon nepune 3 godine, iz tehničkih razloga nismo više bili u mogućnosti da treniramo atletiku. No, S.M. je nastavio da bude u sportu, bavi se plivanjem. I dalje napreduje u svim segmentima motoričkih funkcija, što je za svaku pohvalu.

I, umesto zaključka?

To što neko ima CP nikako ne treba da ga izoluje od društva. Počev od najranijeg uzrasta osobe sa CP bi trebalo da budu uključene u redovne fizičke aktivnosti, i u vrtićima i u školama. Nakon toga će i kad odrastu takođe moći da budu fizički aktivni i da se bave sportom. Na taj način mogu umnogome da utiču na svoje stanje, da poboljšaju svoje motoričke sposobnosti i da budu okruženi ljudima koji ih poštuju i koji ih vole. To što je neko drugačiji nikako ne znači da je lošiji nego drugi. Svi smo mi ljudi i svi imamo jednako pravo na normalan život.

Mr. Sci. Pharm Dušan Antić

Srodni tekstovi:

Cerebralna paraliza i bavljenje sportom

Šta je cerebralna paraliza?

Da li osobe sa cerebralnom paralizom mogu da vežbaju?

Da li se osobe sa CP mogu takmičiti u sportu?

Kakva su Vaša iskustva sa osobama koje imaju cerebralnu paralizu?

I, umesto zaključka?

Kolagen, gde ga ima i zašto je tako bitan

Na koje zdravstvene probleme ukazuju tamni podočnjaci

Šta je važno kod ugradnje bezmetalnih krunica?

Problem krive kičme – sve češća pojava kod dece u razvoju