Pratite nas: Facebook Twitter RSS
 

SARKOMI MEKOG TKIVA

Načini lečenja

Standardni načini lečenja su operacija, radioterapija i hemoterapija.

Operacija

Ako se želi postići izlečenje, uvek treba pokušati hirurški odstraniti tumor. Glavni cilj operacije je da se sigurno iu potpunosti ukloni tumor.

Operacija tumora može se izvesti:

  • Mohsova mikrooperacija (mikroskopsko brijanje): tumor se reže sa kože u tankim slojevima. Tokom operacije, slojevi se pregledaju i traže se ćelije raka. Slojevi se režu sve dok se ne pokaže da više nema ćelija raka.
  • poštedna operacija: uključuje uklanjanje tumorskog tkiva i dela zdravog tkiva koje ga okružuje, a da se pritom sačuvaju krvne sudove, živci i sam ekstremitet. Dio kosti koji se operacijom uklanja nadomešta se koštanim umetkom ili posebnim metalnim (endoproteza).
  • amputacija: uključuje uklanjanje ekstremiteta i dela zdravog tkiva kako sa sigurnošću ne bi ostalo ništa od tumorskih ćelija. Amputacija je nužna u slučajevima kada se tumor proširio ili metastazirao sa kosti na nervno ili kardiovaskularni tkivo koje okružuje tumor, pa nije moguće sačuvati ekstremitet.
  • limfadenektomija: uklanjanje limfnih čvorova koji su zahvaćeni tumorom.

Vrsta operacije zavisi o različitim faktorima kao što su: lokacija tumora, veličina tumora, opseg tumora i sl Takođe, osim tumorske operacije moguće su i operacije kojima se uklanjaju metastaze.

Pre i posle operacije se može primeniti radioterapija ili hemioterapija. Kada se radioterapija ili hemioterapija primenjuju pre operacije, nastoji se smanjiti tumor ali i smanjiti površina okolnog zdravog tkiva koje se uklanja tokom operacije. Ovaj način lečenja se zove neoadjuvantni način. Kada se radioterapija ili hemioterapija daju nakon operacije, nastoje se uništiti preostale ćelije raka. Ovaj način se zove adjuvantni način.

Radioterapija

U radioterapiji se upotrebljavaju visoke doze zračenja za uništenje tumorskog tkiva. Postoje dva načina lečenja zračenjem - spolja (teleradioterapija) i iznutra (brahiterapija). U teleradioterapiji se, iz uređaja ((linearni akcelerator, kobalt-bomba) u kojem zračenje nastaje, snop nevidljivih zraka usmeruje prema telu od spolja, preko kože, u dubinu, na tumor i nešto okolnog tkiva. Izbor uređaja zavisi od opremljenosti i mogućnostima centra koji primenjuje terapiju te o lokalizaciji, odnosno dubini na kojoj je tumor smešten u telu. Pri brahiterapija se koriste izvori radioaktivnog zračenja koji su napravljeni u obliku igala, tuba ili žica, odnosno zrnaca ili tečnosti i smeštaju se u telesne šupljine ili direktno u tumor ( «implantiraju»). Takva se terapija obavlja isključivo dok pacijent leži u bolnici. Najčešće se primenjuje u lečenju raka materice, vagine, prostate, ponekad jednjaka, nosne šupljine. Nuspojave radioterapije su najčešće problemi sa kožom (crvenilo, suvoća) i umor. Radioterapija može pogoršati nuspojave hemoterapije. Ukoliko se zrači abdomen, nuspojave mogu biti mučnina i proliv. Ukoliko su zračenjem obuhvaćena pluća, može doći do poteškoća sa disanjem i kašljanja. Zračenje veće površine ekstremiteta može izazvati oteklinu, bol ili slabost. Nuspojave zračenja mozga obično postanu ozbiljnije 1-2 godine nakon terapije, te može doći do glavobolja.

Hemoterapija

Najčešći citostatici koji se koriste u lečenju sarkoma mekih tkiva su Ifosfamid (Holokan) i dokorubicin (adriamicin). Ostali citostatici koji se takođe koriste u lečenju sarkoma mekih tkiva su Dacarbazine, Methotrekate, Vincristine, Cisplatin, paclitakel, Docetakel i Gemcitabine. Budući da citostatici na različite načine zaustavljaju ćelijski ciklus, radi boljeg antitumorskog učinka često se istovremeno daju dve ili više vrsta lekova. Takva kombinacija dobija ime po lekovima koji se koriste zajedno u koktelu, npr AIM (adriamicin / Ifosfamid / Mesna) ili MAID (Mesna / adriamicin / Ifosfamid / Dacarbazine). Mesna je lek koji štiti bubrege i mokraćni mehur od jakih i teških iritacija često uzrokovane primenom Ifosfamida. Citostatici ne deluju selektivno, dakle isključivo na zloćudne ćelije, nego mogu da oštete i zdrave ćelije u telu, naročito one koje se brzo dele: krvne ćelije, sluznicu probavnog trakta, polne ćelije, folikul kose. Upravo oštećenje zdravih ćelija uzrokuje propratne neželjene pojave hemoterapije. Oštećene ćelije obično se obnavljaju nakon prestanka hemoterapije. Međutim, neke nuspojave mogu biti trajne. Dokorubicin može oštetiti srce, odnosno slabi srčani mišić. Citostatici mogu oštetiti jajnike i testise, tako da može doći do trajnog steriliteta. U izboru citostatika važno je nekoliko faktora: vrsta zloćudnog tumora, lokalizacija, proširenost, uticaj na normalne telesne funkcije te opšte stanje bolesnika. Koliko često i koliko dugo će se u pojedinog bolesnika primenjivati hemoterapija zavisi o vrsti raka, ciljevima lečenja, citostaticima koji se primenjuju, odgovoru na primenjenu terapiju i propratnim pojavama. Niti jedno lečenje ne može započeti bez pristanka pacijenta. Pre početka hemoterapije, proverava se telesna težina i visina da bi se izračunala tačna doza leka. Hemoterapija se može koristiti samostalno, ili u kombinaciji s drugim metodama (pre ili posle operacije ili zračenja, ili čak tokom zračenja), te se takođe primenjuje u odmaklom raku i tada ima najčešće za cilj produženje života, olakšanje simptoma bolesti i poboljšanje kvaliteta života bolesnika .

U lečenju sarkoma mekih tkiva sa visokim rizikom recidiva, primenjuju se visoke doze citostatika radi postizanja boljeg terapijskog odgovora. Budući da visoke doze citostatika uništavaju koštanu srž, u tim slučajevima je potrebno i presađivanje - transplantacija srži. To se postiže davanjem tzv. matičnih krvnih ćelija koje se skupljaju iz koštane srži ili periferne krvi, od samog bolesnika, pre visokodozažne terapije ili od druge osobe (donora) s podudarnim stanicama.

NOVI PRISTUP U LEČENjU mekotkivnih Sarkomi

Postojeća hemoterapija nije dovoljna efikasna u lečenju metastatskih sarkoma. Potrebno je uložiti više truda i novaca u klinička ispitivanja novih ciljanih lekova. U Americi i Evropi se u poslednjih nekoliko godina ulažu dodatni napori kako bi se organizovale kliničke studije. Najveći problem je u malom broju pacijenata i troškovima studija.

Ecteinascidin 743 (ET-743, trabectedin ili Iondelis), anti-tumorski lek (a marine derived antitumoral agent discovered in the colonial tunica Ecteinascidia turbinata), proizveden sintetski. Iondelis ima jedinstven mehanizam delovanja. Ometa ćelijsku deobu i genetsku transkripciju i procese popravke DNK tumorskih ćelija. Registriran je u državama članicama Evropske unije, ima status "lek siročad", što znači da se koristi za lečenje vrlo teških bolesti koje pogađaju manje od 5 osoba na 10.000 osoba.

U Evropi i Americi su u toku kliničke studije koje pokušavaju ispitati efikasnost novih lekova u lečenju ovih teških bolesti. Preporuka svetskih onkoloških centara je da se pacijente informiše o kliničkim studijama, svim rizicima, ali i prednostima.

U našoj zemlji se nažalost kliničke studije za sarkome ne sprovode, što zbog nedostatka novca, što zbog malog broja obolelih. Zato bi svakako bilo dobro naše obolele informisati o kliničkim studijama koje se provode u inostranstvu.

Nove smernice za lečenje mekotkivnih sarkoma

Evropski i američki onkološki centri su objavili smernice za lečenje mekotkivnirh sakom:

Referalni centar za sarkome

Lečenje treba sprovoditi u referalnom centru za lečenje sarkoma. Sarkomi su vrlo retki i većina lekara se možda nikada u svojoj praksi ne susretne sa sarkoma. Kao i kod ostalih vrsta raka, kod sarkoma takođe vredi pravilo da su šanse za izlečenjem veće ako se otkriju u ranoj fazi bolesti. Stoga je vrlo važno da su lekari opšte prakse, kao i ostali lekari, upoznati sa simptomima sarkoma te da znaju kamo mogu poslati pacijente kod kojih postoji sumnja na takvu dijagnozu. Kako bi se lečenje započelo što ranije, preporučuje se da se pacijenti za koje se sumnja da boluju od sarkoma što ranije upućuju u institucije specijalizovane za dijagnostiku i lečenje sarkoma (referalni centri). Takođe je vrlo važno da se izradom patohistološkog nalaza tumorskog tkiva pacijenata kod kojih postoji i najmanja sumnja na sarkom bave patolozi specijalizovani za sarkome.